Najčešća greška kod vlasnika pasa jeste u njihovoj komunikaciji sa svojim mezimcem. Mi smo verbalna bića i tokom komunikacije sa nekim u najvećoj meri se oslanjamo na govor, dok za razliku od nas životinje komuniciraju govorom tela, mirisom i karakterističnim za njih zuvkovima.

Jedna od čestih grešaka kod vlasnika jeste prilikom davanja komande DOĐI. Vlasnici često imaju običaj da kada im pas krene ka kanti u parku, detetu, prema ulici, drugom psu, kada ugleda mačku da ljutito, nervozno, preteći izgovore ime psa i na isti način komandu DOĐI. Pas ostane zbunjen pomalo, ne odreaguje kako treba ako ste do tada radili recimo trening sa njim za ovu komandu kako smo ranije objasnili u jednom od brojeva ovog časopisa. Šta ga zbunjuje? Vaša intonacija je preteća, a reč koja se izgovara na takav način do tog momenta mu je značila poziv na igru, označavala mu je sigurnos. Kod psa je u glavi konfuzija. Njegovo ime i sama komanda zvuče kao pretnja, kao komanda NE ili FUJ, vaš miris je takav da on njuši strah ili bes zbog adrenalina, vaš govor tela je oštar i preteći, a sama komanda, reč označava igru, sigurnost, prijatnost. Dešava se da pas blokira.

Drugi primer bi bio kada pokušavamo da sprečimo psa da reaguje na drugog psa, čoveka, mačku idr. Najčešće ljudi zagrle psa, ili zategnu povodnik na kome je pas i telom su okrenuti ka nadražaju na koji je pas fokusiran i pritom blagim umiljatim tonom pokušavaju da ga primire. Kako pas vidi ovu situaciju? Pa zategnut povodnik je nešto preko čega on ostvaruje kontakt sa nama, imamo vezu i kada je zategnut mi mu dajemo psihološku podršku, kao da smo psu dali komandu PAZI, naš govor tela je opet usmeren ka nadražaju i to je još jedna stvar koja podstiče psa da još više želi da dođe do tog nadražaja jer ne interesuje samo njega nego i njegovog vodiča, pa i on ga gleda tako pomno kao i sam pas, i treća greška je taj blagi ton kada vodiči krenu da “smiruju” psa sa “pa nemoj da ga diraš, vidiš da hoće da se igra, budi dobar”. Sam pojam reči pas ne razume, ali itekako razume intonaciju jačinu tona koju koristimo dok mu se obraćamo i gore pomenute reči pas doživljava kao hvaljenje, bodrenje. Radimo sve ono suprotno i idemo ka takvom rezultatu koji želimo da sprečimo, da izbegnemo ali naše ponašanje, reči, gestikulacija tela psu daju sasvim drugačije komande.

Često u bezazlenim situacijama za nas pravimo konflikt sa našim psima. Primer za to je grljenje psa ili hvatanje psa za glavu kako bi ga energično izmazili ili samo mahanje rukama ispred glave psa. U prvom slučaju mi vršimo psihološki pritisak na psa, pretimo mu doslovno, nadvijamo se nad njim, ugrožavamo ga, pas postaje zbunjen, zaliže uši i kod nesigurnijih pasa ili dominantnih često se završi ovakva “igra” na način na koji to niko od nas ne želi. U drugom slučaju mi od naših ruku pravimo plen, pas ih vidi kao potencijalne zeke koje treba da ulovi, budimo agresiju u njemu i posle nekog vremena završimo tako što nam pas grize ruke, noge, vuče nas za rukave, nogavice, reži na nas. Zamislite kakav je haus u glavi kod psa kada krenete da mašete rukama i veselo da mu se obraćate, a on to ponašanje vaše posmatra “uhvati zeku, suuuper, ajde gricni zeku” i kada to na kraju uradi dobije onda pretnju u vidu komande NE ili FUJ i ne tako retko ćušku.

Nemojte zaboraviti da životinje u prirodi 90 komunikacije obavljaju kroz govor tela i mirisom, a da su ljudi jedine životinje koje se skoro pa uopšte ne oslanjaju na ovakav vid komunikacije. Osmeh za čoveka znači srdačnost, radost, sreću, prijatnost, majmuni kada se smeju pokazuju da su uplašeni, a svima nam je poznato šta je psu na umu kada razvuče svoje usne u “osmeh” i pokaže zube, vodite računa o vašem govoru tela!

Autor:
Srđan Vidanović